Marta

petak , 23.01.2015.

6.
Iako je Ante bio zatvorena osoba, pun nepovjerenja i šutljiv, kada je krenuo u pripreme za mirovinu, ponudio je Marti da pođe s njim. Čak s malo tuge gledala je kroz prozor njihovog tamno plavog „ Opela“ ulice velikog njemačkog grada i žalila. Naviknula se nekako na onu malu trgovinu svega i svačega kod Turčina u susjednoj ulici. Imao je on i „ Vegetu“ i crvenog i bijelog luka….nekako joj je bilo kao kući ući u njegovu trgovinu.
„ Znaš, Marta, puno bolje ćemo živjeti u Zagrebu. Skupa, brate ova Njemačka. Kruha bi bili željni da ostanemo ovdje s mojom mirovinicom…“ – pričao je Ante, dok je vozio, pa slučajno dodirnuo Martino oblo koljeno. Kao da ga je struja udarila, trznuo je rukom, pa skoro grubo rekao:

„ Makni se…smetaš mi...šta si se raskoračila !“


Ona ga je pogledala preko ramena i pomislila:
„ E, budalo stara, ne znaš ti šta valja, al' nek' ti bude…. „
„Ah…moj Ante… meni će ti ga biti isto i u Njemačkoj i u Zagrebu. Ta, niti znam kolika ti je mirovina niti koliko trošimo. Ostaviš mi na rubu stola koju markicu, pa kad uđem kod onog Turčina pola ne kupim, ne bude dovoljno novca. Nudi on meni da uzmem sve što mi treba… ta, zna te svak', škrticu, al' nisam ja nikad niš' htjela uzeti. Znam ja šta bi on htio na kraju…“ – zadirkivala ga je Marta.
„ Ma, šta bi to on tija, a ?“ – srdito je upitao Martu.
„A, moj Antiša…što i svako muško. Kako on mene samo gleda…pa i ne zna koliko uvrće onaj svoj veliki crni brk!“ – nastavljala je Marta sa zadirkivanjem, iako je njoj bilo svejedno što Ante nikada nije pružio ruku ispod plahte prema njenom jedrom zavodljivom tijelu.
„ Pa i ja sam muško, al' ne bi nikad tako s tuđom ženom….“ – vadio se iz nezgodne teme Ante, naivno i pomalo glupo, po Martinom mišljenju.
Nije ga slušala. Nego je zamišljala onu ulicu sa prelijepim parkom ispred stare zgrade u kojoj su kupili stan.

/ nastavak slijedi... /